BERLINALE 2012.

Prva dva dana 62. Berlinala potvrđuju programsko opredeljenje ka aktuelnom društvenom i političkom subjektu.

1.

Filmom BESTIAIRE Denisa Cotea u selekciji Forum otvoreno je jedno bolno pitanje ljudske sklonosti da iskorištava divlje životinje u svrhu zabave, u neprirodnom i mučnom staništu, pred pogledima radoznalaca u prolazu. Film bez dijaloga analizira egzekuciju raznih vrsta od safari parka do taksidermičnih radionica u kojima skončavaju preparirane i pretvorene u mrtvu prirodu.

Selekcija PANORAMA otvorena je austrijskim filmom KUMA reditelja Umuta Daga koji dinamično i dramaturški korektno, ali stilom i strukturom blisko klišeima, prati dramu unutar jedne turske porodice koja čuva svoju tradiciju i običaje u Beču, uprkos razdoru pod uticajem moderne zapadne civilizacije na ono sto se smatra neprikosnovenim nasleđem iz starine anadolskih brda.

U istoj selekciji prikazan je film INDIGNADOS reditelja Tonija Gatlifa, inspirisan političkim pamfletom Stephanea Hessela o prošlogodišnjim revolucionarnim previranjima mase i vlasti širom Mediterana. Iskusni francuski reditelj je, u nameri da obuhvati bunt protiv ilegalnih emigranata, bankarskog sistema i diktature pojedinca, sasvim rasplinuo priču i pogubio konce, ostavljajući samo sporadične citate iz knjige i nekoliko jakih metafora - kao jedino što publici može biti interesantno u svom ostvarenju.

Ove godine u selekciji Panorama je i značajan broj filmova koji se bave problematikom gej populacije u Svetu, a među njima je i PARADA Srđana Dragojevića. Film koji potpisuje američki reditelj Ira Sachs pod nazivom KEEP THE LIGHTS ON tehnički je briljantan, ali je odlično započeta sturktura priče, podržana dobrom glumom, već nakon polovine rasplinuta u običnu i predvidljivu storiju o mladom filmskom stvaraocu, koji ne može da se ostvari kao ljubavnik bogatog advokata, ali zato uspeva kao autor dokumentarca o jednom starijem gej umetniku fotografu.

Najinteresantniji i najkompletniji film do sada viđen je DOLLHOUSE irske rediteljke Kirsten Sheridan, ovdašnjoj publici poznatoj po filmu Disco Pigs, o grupi mladih, bezperspektivnih buntovnika koji jednu raskalašnu noć provode u otmenoj kući na Sandycowe obali kraj Dublina. Iznenađujuće kvalitetna i upečatljiva gluma, dinamnična priča i neočekivani obrti, uspešno povezuju nekoliko aktuelnih i otvorenih društvenih pitanja - narkomanija, suviše brižno roditeljstvo, alkoholizam, sklonost kriminalu, a opet nikad napuštenu humanost i želju za pronalaskom ispravnog životnog puta.


U specijalnom programu Festivala prikazan je i OKTOBAR Sergeja M. Eisensteina iz 1928. godine, toliko buran i jasan, da ostaje aktuelan, ali i pojačan muzikom simfonijskog orkestra, pod dirigentskom palicom Franka Strobela, koji se nalazi ispred platna Friedrichstadt-Palasta, te tako vraća publiku u slavno doba nemog filma, kada je autor imao pred sobom izazove profesije i vremena koje je trebalo tumačiti.

2.
Postoji velika dilema između tretmana filma kao tržišne robe dostupne odabranima (bogatima) i filma kao umetničkog dela dostupnog masama. Berlinski filmski festival programskom koncepcijom upozorava da se dilema može rešiti smanjivanjem pojedinačnih troškova jedne kompanije ili jedne nacije, ali i masovnošću ostvarenja umetničkih zamisli i ideja. U svom sledećem pismu iz glavnog grada Nemačke više ću se posvetiti ovoj dilemi, a sada samo ukratko da pojasnim da se radi o modernom stvaralaštvu koje podrazumeva zajedništvo, pre svega sposobnih, a potom i bogatih sa siromašnima. Dakle, snimiti film i predstaviti ga publici i dalje jeste veoma skup projekat, ali je kinematografska industrija pronašla rešenje upravo u magičnoj reči -saradnja ili koprodukcija i u tome budućnost filma.

Svetska premijera filma Kevina Macdonalda MARLEY u Friedrichstadt-Palastu, pred blizu dve hiljade gledalaca upriličena je u nedelju 12. februara 2012. godine. Publiku su pre filma pozdravili sam reditelj, te producent, jedan ostareli ali vitalni član grupe The Warriors i sin reggae legende, u pratnji direktor Berlinala Dietera Kosslicka. Film je dobar, ne mnogo više od toga, na trenutke veoma zabavan, to je biografski dokumentarac o životnom putu Roberta Boba Marleya od siromašnog, često izgladnelog dečaka, do velikog muzičara i narodnog predvodnika siromašne ostrvske države u Karibima. Pošto film traje 140 minuta, a nema ujednačen ritam i linearno ne prati čitavu biografiju, jasno je da i utisak o njemu može varirati ili skakati, gore dole.

U takmičarskom programu Festivala istog dana predstavljen je grčki film METEORA reditelja Spirosa Stathoulopoulosa (koji je publici festivala Cinema City poznat po ostvarenju PVC-1). To je jednostavna, ali burna i uzbudljiva priča o susretu (i više od toga) mladog i marljivog monaha Teodora i smerne monahinje ruskog porekla na vrhovima monolitnih stena u Tesaliji. Igranu formu ovog filma podstiču animirane sekvence, a struktura je vrlo dobro koncipirana, da uprkos malom broju likova, zadrži pažnju gledaoca i pojačava glad za strašću. Razumevanje i odobravanje očekivanog ishoda nikad neće odobriti dogma pravoslavne crkve, ali hoće običan i prost narod (mislim na onaj u publici), a to je, ipak važnije za dobar utisak.

Da marketing i tržište diktiraju pravila o kojima sam govorio na početku ovog teksta, potvrđuje neshvatljiv podatak da kritičari u dnevnim novinama (Screen, Hollywood Reporter, Variety, Dialy Mubi) uporno ističu BARBARU reditelja Christiana Petzolda u produkciji ZDF-a (Zweites Deutsches Fernsehen), javnog televizijskog kanala, glavnog partnera Berlinala od 2005. godine. Ja sam sa novinarske projekcije, priznajem i stojim iza toga, nakon pola sata - izašao, a to činim veoma, veoma retko. Film je, najkraće rečeno, hladan i neuverljiv pokušaj da se pričom i efektom na publiku ponovi uspeh nemačkog filma ŽIVOTI DRUGIH (Das Leben der Anderen, dobitnika Oskara 2007. za najbolji strani film). Dakle, uspeh formira tržište, a kvalitet publika, pa će u dogledno vreme tržište formirati publiku ili je već sada tako. Nadam se da nije, s obzirom kada se zna da je predsednik ovogodišnjeg žirija Berlinala - Mike Leigh.

U želji da vise pišem o filmovima, ipak nisam odoleo da polemišem o marketingu i tržištu s jedne strane, te onog što publika zaslužuje i traži s druge. Šalu na stranu, iako je stvar ozbiljna, ali moj favorit za Srebrnog medveda (nagrada za režiju koju je prošle godine dobio Tarr Bela) je filipinski reditelj Brillante Mendoza za film CAPTIVE.

3.

U surovim uslovima marketinga i velikih investicija umetnost, prava i iskrena, može samo da tinja, kao što to čini velikim delom istorije svetske kinematografije. Zato postoje festivali, pre svega veliki svetski festivali, kao mesta gde će biti prilike da se tinjajuća impresija razgori i za kratko osvetli ili ugreje plemenito u humanom biću kom je namenjena. Na ovogodišnjem berlinskom Festivalu tinjali su upečatljivi utisci i priče o deci i detinjstvu.

Nažalost, priča o dečaku koji svoje lice krije maskom Spajdermena u makedonskom planinskom selu, ali i nesrećnom mladiću što svoju incestoidnu ljubav prema majci okončava samoubistvom na pločnicima Pariza u filmu Teone Strugar Mitevske ŽENA KOJA JE OBRISALA SUZE (tržišni naslov: Man on Asphalt, produkcija: Makedonija, Nemačka, Slovenija, Belgrija, 2012) nisu dovoljno razrađene i dramaturški dovršene. Zato emocije, veoma bitne u zamisli čitavog filma, uprkos odličnoj kameri (Mátyás Erdély) i glumi glavnih glumica, nisu sasvim jasne, već provokativne i panfletski nabacane. Stoga treći, dugo očekivani dugometražni film Strugar Mitevske ne ispunjava očekivanja, već opominje da ambiciozne koprodukcije i aspiracije, katkad mogu zgasnuti plamen umetničke strasti, onaj koji je do kraja iznela veličanstvena Victorija Abril.

Poplava emocija, upornost autora da okonča višedecenijski projekat i raskrinkavanje vrlo specifičnim karakteristikama azijskih velegrada odlikuju film BUGIS STREET REDUX (Yao jie huang hou) hongkonkškog scenariste i reditelja Yonfana. Na trenutke urnebesna treš melodrama o nevinoj i naivnoj provincijalki koja dolazi u Singapur i zapošljava se u hotelu Sin Sin, otkrivajući čari erotske strasti iz vrlo neobičnog ugla. Film nema kvalitet velikog i značajnog, ali je prost, vulgaran i samim tim zabavan, a nadasve osoben. Ono što je autor Yonfan posebno istakao pre projekcije jeste činjenica da je prva verzija filma nastala 1995. godine, a da je tek sada uspeo da dovrši ovo svoje, po svemu sudeći - životno delo.

PRILIŠ MLADA NOC je prvi dugometražni film scenariste i reditelja Olma Omerzua (rođenog u Ljubljani 1984. godine) u produkciji praške filmke akademije. To je interesantna priča o odrastanju dva dečaka preko noći, u društvu nimfomanke, jednog mladog probisveta i sredovečnog čoveka koji postaje svestan da mu život uzalud prolazi. Dok napolju teče proslava novogodišnje noći, u malom stanu odvija se susret različitih generacija koje se na tren igraju istih, opasnih igara.

I tako, dok Berlinom umetnici i trgovci traže svoju publiku, kritičari balansiraju i traže nagodbe, sve manje želeći da sačuvaju plamičak umetnosti, a sve više robujući nekoj malograđanštini, da se ogrebu za večeru ili piće na žurci, i tako prodaju svoja mišljenja i stavove, jer krizna vremena primoravaju na velike ustupke. Ipak, i to je bolje, nego da sasvim zaćute ili usnu debeli zimski san.

4.

Ovog vikenda dodeljene su nagrade Berlinala, po kuloarima se još šuška o "moralnim pobednicima", nagodbama i utehama Festivala, a nedelja protiče kao dan posvećen publici, pretežno Berlincima, strpljivim i tolerantnim građanima filmske prestonice Sveta.

TABU (Portugalija, Nemačka, Brazil, Francuska) je dobio nagradu Alfred Bauer za umetnički doprinos i nagradu kritičara FIPRESCI. To je treći dugometražni film portugalskog autora Miguela Gomeša - intimna, nostalgična priča o jednoj davnoj, ali nezaboravnoj ljubavi na severu Afrike, svojevrstan hommage poslednjem ostvarenju slavnog nemačkog reditelja F. W. Murnaua (Tabu: The Story of the South Seas, 1931).

Pažnju auditorijuma privukao je i film L'ENFANT D'EN HAUT (Sestra, koprodukcija Švajcarske i Francuske), drugi dugometražni film Ursule Meier o dvanaestogodišnjem dečaku Simonu koji odrasta po hotelima i skijalištima popularnog zimskog centra u Alpima, tražeći hranu, zaradu, ali i identitet sopstvenog odrastanja. Ursuli Meier je Srebrnog medveda uručio lično predsednik ovogodišnjeg žirija Festivala britanski reditelj i scenarista Mike Leigh.

Film o devojčici čije detinjstvo protiče u prisilnom regrutovanju, zavetu mrtvim roditeljima i prevremenom odrastanju tokom građanskog rata u Kongu REBELLE (Veštica rata, p. Kanada) nagrađen je nagradom ekumenskog žirija (specijalno priznanje). Mlada glumica Rachel Mwanza proglašena je najboljom glumicom ovogodišnjeg Berlinala, jer je svojom ulogom utvrdila poruku ovog ostvarenja - "da uprkos svim strahotama, devojčica Komona opstaje kao vesnik nade za čitav kontinent koji vapi za mirom i humanošću".

Nezaobilazan je i veličanstveni povratak kineskog reditelja Wang Qauna u Berlin. On je za "Tujino venčanje" nagrađen Zlatnim medvedom 2006. a pre dve godine ovde je prikazan njegov film "Razdvojeni zajedno". Na 62. Berlinalu Wang je ispričao priču o lepoj ženi u vreme okončanja carske Kine i velikih društvenih previranja, nastao po istoimenom, dugo zabranjenom, romanu Chen Zhongshi WHITE DEER PLAIN (Bai lu yuan). Film je nagrađen nagradom žirija za izuzetan umetnički doprinos.

Ovo su samo neki od značajnih umetničkih doprinosa, nezaobilazni na ceremoniji dodela nagrada Festivala, ali je bitno da su predstavljeni javnosti, da su zaživeli, te da će u kinematografiji postojati kontrapunkt sveg onog šljama i kiča kojim trgovci zatrpavaju distributere, prepričavajući iste priče sa istim krajem, samo drugačijim rečima. Od tog ponavljanja i omalovažavanja našeg ukusa pojedinci dobro zarađuju, a masa se fino zabavlja i zaboravlja, zaboravlja, zabavlja, zaboravlja.

Nedelja nakon Festivala, u Nemačkoj počinje otopljenjem i štrajkovima, najavljuje se "kočnica" upozorenja u metrou prestonice, a štrajk radnika frankfurtskog aerodroma (najvećeg evropskog čvorišta u vazdušnom saobraćaju) prizemljiće više od trećine zakazanih letova. Dakle, padaće kiše, topiće sneg, ljudi će trajati svoj kratki životni vek, između bunta i žudnje, ljubavi i patnje, što spoznaše u filmovima jednog minulog Festivala.