Kapitalistu na vrhu čekaju: kokain, jahta i skupe prostitutke

Dva dana pre najavljenog globalnog protesta podstaknutog siromaštvom i revolucionarnim idejama pod okriljem pokreta Occupy Wall Street prisećam se uzbudljivog dokumetarnog filma Charlesa Fergusona UNUTRAŠNJI POSAO (Inside Job, USA, 2010), nagrađenog Oskarom za najbolji dugometražni dokumentarac.



Dinamična filmska priča o velikoj političkoj prevari, o proneveri 20 triliona američkih dolara, pa samim tim o početku svetske ekonomske krize i masovnom razaranju elementarnih društvenih zajednica - na trenutke je običnom gledaocu, ili laiku za ekonomske poslove, nerazumljiva i nejasna, ali ona poseduje jasnu emocionalnu poruku, veoma snažnu i vrlo istinitu. To je propast običnog čoveka, njegova nesreća u neradu i siromaštvu i na kraju krajeva - u raspršenim snovima i razorenoj stvarnosti.

Politički i ekonomski krugovi u ovom filmu, a obzirom da se radi o predano i pedantno poslaganom sledu činjenica, izjednačen je sa krugovima u stvarnom svetu - zatvoreni su i zaključani, ali ne kao istinit život od jutra do mraka, već kao tajna, kao nekakva legenda iz mraka. Isti ljudi u službi različitih vlasnika vlasti obavljaju prljave poslove nameštaljki i krađa, a svi zajedno streme vrhu kapitalističkog sistema vrednosti. A tamo, na samom vrhu - nema novaca, ni kapitala, tamo su samo kokain kao bolest, luksuzna jahta kao bekstvo i skupe prostitutke kao iluzija mladosti i poželjnosti.

Dakle, slavni američki san, zaključan krug blagostanja, napukao je i više se neće kotrljati ujednačeno i tiho, već bangavo, bučno i preskačući, vijugajući, krivudajući i kloparajući, američki san više nikad neće biti isti. Prvi udarac tom obećanju zadali su arapski teroristi, zatim lokalne lopuže i političari, pa se on (slomljeni točak) sada bojažljivo vrti dalje, ali u krug.

Ipak, u čoveku, čak i onom na zgarištu nove kuće, blista tragalaštvo i nagon, pa opstane nada da će od američkog sna bar ostati jedan američki dan. Dan koji će svanuti i biti jasan, sunčan, prohladan, ali definisan kao dan bez iluzije, bekstva i bolesti. Amerika tog dana neće biti najveća sila na Planeti, čak ni druga, ali će preživeti i ukapirati - umesto sna dan, a iza svakog dana bude sutra, kao nedelja posle subote.

Good luck on Saturday, dear America!

Purpurna ruža Pariza

Poslednji film scenariste i reditelja Woody Allena PONOĆ U PARIZU (Midnight in Paris, USA & Spain, 2011) je površna aristokratska razglednica francuske prestonice, na trenutke zanimljiva i oprostiva pošto za sve omaške i uvrede na kraju stoji pristojno izvinjenje autora.

Treba znati kada prestati (Woody Allen, desno)

Dakle, ako autor nije bio skoncentrisan na priču i detalje, ako je uvredio nekog značajnog umetnika koji se obreo u Parizu dvadesetih godina prošlog stoleća, ako je negde preterao, a negde nešto i zanemario, za sve, baš sve je ostavio pristojno izvinjenje na samom završetku svog dela. Koliko je to licemerno, treba sami da procenite, jer uvek je važilo da neko više, a neko manje voli Woody Allena.

Centralna ličnost ove humoreske je mlad, ali dobrostojeći američki romanopisac koji dane u Parizu provodi u društvu bogate verenice, njenih roditelja i prijatelja, a noći u društvu pisaca i slikara ludih dvadesetih godina (Hemingway, Scott Fitzgerald, Picasso, Dali). Oprobani recept iz jednog ranijeg filma (The Purple Rose of Cairo, 1985) primenjen je sada u sasvim drugačijem kontekstu, u pređašnjem filmu siromašna domaćica iz surove stvarnosti beži u film i romansu, a ovde bogati pisac od neuspešne romanse i nepotvrđene umetničke karijere - beži u bolja vremena naklonjenija njegovom opredeljenju. Ipak, to je sve toliko "kaubojski" urađeno, da samo podseća na slavu Woody Allena, a mnogo više nalikuje "let's back to the future" igrariji, pri čemu američkom površnom konzumacijom evropska umetnost bude izribana k'o kupus za salatu.

Ovim filmom se nastavlja Allenova evropska turneja i pisanje razglednica iz Londona (Cassandra's Dream), Barse (Vicky Cristina Barcelona) i Pariza, a u njoj se ne možete oteti utisku nove, buržoaske dimenzije u stvaralaštvu jednog od najboljih komičara XX veka - to je dimenzija koja kvari i narušava smisao za humor i pripovedanje koje ga je nekad krasilo, zadovoljavajući tek uzak krug neupućenih hipstera.

BTW. Ideju za film "Anđeo uništenja" Bunuel je dobio od gosta iz budućnosti, onako uzgred. WTF!