Kapitalistu na vrhu čekaju: kokain, jahta i skupe prostitutke

Dva dana pre najavljenog globalnog protesta podstaknutog siromaštvom i revolucionarnim idejama pod okriljem pokreta Occupy Wall Street prisećam se uzbudljivog dokumetarnog filma Charlesa Fergusona UNUTRAŠNJI POSAO (Inside Job, USA, 2010), nagrađenog Oskarom za najbolji dugometražni dokumentarac.



Dinamična filmska priča o velikoj političkoj prevari, o proneveri 20 triliona američkih dolara, pa samim tim o početku svetske ekonomske krize i masovnom razaranju elementarnih društvenih zajednica - na trenutke je običnom gledaocu, ili laiku za ekonomske poslove, nerazumljiva i nejasna, ali ona poseduje jasnu emocionalnu poruku, veoma snažnu i vrlo istinitu. To je propast običnog čoveka, njegova nesreća u neradu i siromaštvu i na kraju krajeva - u raspršenim snovima i razorenoj stvarnosti.

Politički i ekonomski krugovi u ovom filmu, a obzirom da se radi o predano i pedantno poslaganom sledu činjenica, izjednačen je sa krugovima u stvarnom svetu - zatvoreni su i zaključani, ali ne kao istinit život od jutra do mraka, već kao tajna, kao nekakva legenda iz mraka. Isti ljudi u službi različitih vlasnika vlasti obavljaju prljave poslove nameštaljki i krađa, a svi zajedno streme vrhu kapitalističkog sistema vrednosti. A tamo, na samom vrhu - nema novaca, ni kapitala, tamo su samo kokain kao bolest, luksuzna jahta kao bekstvo i skupe prostitutke kao iluzija mladosti i poželjnosti.

Dakle, slavni američki san, zaključan krug blagostanja, napukao je i više se neće kotrljati ujednačeno i tiho, već bangavo, bučno i preskačući, vijugajući, krivudajući i kloparajući, američki san više nikad neće biti isti. Prvi udarac tom obećanju zadali su arapski teroristi, zatim lokalne lopuže i političari, pa se on (slomljeni točak) sada bojažljivo vrti dalje, ali u krug.

Ipak, u čoveku, čak i onom na zgarištu nove kuće, blista tragalaštvo i nagon, pa opstane nada da će od američkog sna bar ostati jedan američki dan. Dan koji će svanuti i biti jasan, sunčan, prohladan, ali definisan kao dan bez iluzije, bekstva i bolesti. Amerika tog dana neće biti najveća sila na Planeti, čak ni druga, ali će preživeti i ukapirati - umesto sna dan, a iza svakog dana bude sutra, kao nedelja posle subote.

Good luck on Saturday, dear America!

Purpurna ruža Pariza

Poslednji film scenariste i reditelja Woody Allena PONOĆ U PARIZU (Midnight in Paris, USA & Spain, 2011) je površna aristokratska razglednica francuske prestonice, na trenutke zanimljiva i oprostiva pošto za sve omaške i uvrede na kraju stoji pristojno izvinjenje autora.

Treba znati kada prestati (Woody Allen, desno)

Dakle, ako autor nije bio skoncentrisan na priču i detalje, ako je uvredio nekog značajnog umetnika koji se obreo u Parizu dvadesetih godina prošlog stoleća, ako je negde preterao, a negde nešto i zanemario, za sve, baš sve je ostavio pristojno izvinjenje na samom završetku svog dela. Koliko je to licemerno, treba sami da procenite, jer uvek je važilo da neko više, a neko manje voli Woody Allena.

Centralna ličnost ove humoreske je mlad, ali dobrostojeći američki romanopisac koji dane u Parizu provodi u društvu bogate verenice, njenih roditelja i prijatelja, a noći u društvu pisaca i slikara ludih dvadesetih godina (Hemingway, Scott Fitzgerald, Picasso, Dali). Oprobani recept iz jednog ranijeg filma (The Purple Rose of Cairo, 1985) primenjen je sada u sasvim drugačijem kontekstu, u pređašnjem filmu siromašna domaćica iz surove stvarnosti beži u film i romansu, a ovde bogati pisac od neuspešne romanse i nepotvrđene umetničke karijere - beži u bolja vremena naklonjenija njegovom opredeljenju. Ipak, to je sve toliko "kaubojski" urađeno, da samo podseća na slavu Woody Allena, a mnogo više nalikuje "let's back to the future" igrariji, pri čemu američkom površnom konzumacijom evropska umetnost bude izribana k'o kupus za salatu.

Ovim filmom se nastavlja Allenova evropska turneja i pisanje razglednica iz Londona (Cassandra's Dream), Barse (Vicky Cristina Barcelona) i Pariza, a u njoj se ne možete oteti utisku nove, buržoaske dimenzije u stvaralaštvu jednog od najboljih komičara XX veka - to je dimenzija koja kvari i narušava smisao za humor i pripovedanje koje ga je nekad krasilo, zadovoljavajući tek uzak krug neupućenih hipstera.

BTW. Ideju za film "Anđeo uništenja" Bunuel je dobio od gosta iz budućnosti, onako uzgred. WTF!

Nevidljiva deca u filmovima braće Dardenne

Le gamin au vélo (Dečak sa biciklom, Belgija i Francuska, 2011), L'enfant (Dete, Belgija i Francuska, 2005. Zlatna palma Festivala u http://www.blogger.com/img/blank.gifKanu) i Le fils (Sin, Belgija i Francuska, 2002) su tri realistička filma braće Jean-Pierre i Luc Dardenne o tri filmska deteta koja će publika sasvim sigurno više voleti i pamtiti od njihovih filmskih roditelja

U svom poslednjem filmu (Dečak sa biciklom) braća Dardenne u stopu prate jednog napuštenog desetogodišnjeg dečaka koji želi da postane nevidljiv. Ali, ne nevidljiv magijom fantastičnih priča ili stripova, ne, ne, već neprimetan, nepostojeći, slično devojčici u Bunjuelovom Fantomu slobode, upravo kao dete koje ne postoji, jer je teret, neželjeno i suvišno. Dete kao zahtevni potrošač, dete kao smetnja, dete kao obaveza, dete kao naslednik najdragocenijeg ljudskog imetka - života, dete kao podsetnik na starenje i smrt. Tu degenerisanu buržujsku tekovinu nije ismevao samo Bunuel, ona beše senka nad umom u očajanju Leopolda Blooma, pa i ranije, na jednoj jezivoj Gojinoj slici, tako da braća Dardenne ustvari nastavljaju jednu veoma plemenitu i humanu veštinu u svom i našem vremenu.

Ono što ovom nesrećnom dečaku pomaže u stremljenju ka "nevidljivosti" jesu bicikl i jedna frizerka. Dok bicikl samo ubrzava njegov odlazak sa jednog mesta na neko drugo, nepoznato i novo, frizerka je ona koja zapravo i stvarno ojačava njegovu stabilnost i vidljivost u nekom drugačijem svetu, u svetu suprotnom od onog kojem uporno beži. Ona mu dosledno nudi slobodu, po svaku cenu, ali se on slobode, kao i svako dete - plaši - i tako dok ne shvati, glavom o zid ne udari, da slobodu ne možeš stvarati ti, već biti svestan da će sloboda stvarati tebe.

BTW. Starija kći mi otišla na ekskurziju, nema je do uveče, a ja pišem o nevidljivoj deci, umesto da uživam u slobodi od njenih zahteva i prohteva.

Lep, baš lep, ali glup i dosadan

Film koji je ove godine nagrađen kanskom Palmom DRVO ŽIVOTA (The Tree of Life, SAD 2011) je autorsko delo jednog vrlo sebičnog i drskog čoveka kojem nije dovoljno da ide ispred svog vremenahttp://www.blogger.com/img/blank.gif, po tehnologiji snimanja i efekata, već i ispred sebe samog kao stvaraoca.

Krenuo tako Terrence Malick od drevnog stiha da je "biti jedno sa svime - božanski život", pa priklješten izmedju vere u boga i zanosa prirodom šeta po ivici vulkana, ili glečera, čak rubom oblaka. Jedino što je tu jasno od svega što on želi jeste ovo - lična iskustva ili utiske saopštiti metaforama koje je negde video, kojih se davno dosetio, ali je jadan zaboravio kada su i šta one značile. Zato je Terri iz te zbrke brže bolje pohitao i sebe samog prestigao. Ostali su samo tragovi i dugačke senke, dobro slikane i prelivene svetlom, baš kao moćnim talasima, a zapravo rasute razglednice povrh otvorenih knjiga, otvorenih, dopola pročitanih.

Dakle, ako ste čitali Prustove fragemente o izgubljenom vremenu, Džojsove portrete Stefana Dedalusa, postmodernističke vizije prošlosti u sadašnjosti, ako vam Kjubrik i Tarkovski nisu bili dosadni i nepristupačni, onda ćete Malikove adute poklopiti - dosadom (dama), zatim srdžbom (kralj) i konačnim utiskom (kec).

BTW. To nijedna majka ne bi predala što je majka u ovom filmu predala. NIJEDNA!

Srbiju niko ne voli

Srbija je vašljivi pas lutalica, pun buva i ožiljaka, čiji tužan pogled i pognut rep beži duboko u mrak i zaborav

Možda Srbiju voli neki deda u Čikagu ili Sidneju, ali ako slučajno dođe u svoju lepu Otadžbinu, već posle tri, četiri dana shvati da voli neku kuću s dvorištem koja ne postoji i iz koje je pobegao glavom bez obzira pre više od pola veka. Onda poćne da pljuje svuda naokolo, sem na groblju, pa brže bolje žuri put aerodroma. Možda malo i naivno detence voli najboljeg tenisera Sveta, pa misli da voli Srbiju, ali njega će proći, ne baš kao matorog migranta za par dana, ali sigurno za par godina.

Dakle, Srbiju ne voli niko i zato ona gubi, propada i raspada se u truleži. Velika većina ljudi koji žive u Srbiji smatraju da novac, beton i telefon treba da - uz zvuk trube i kolo vilovito, trobojku i krunu - stave tačku na nacionalni identitet. Tri prsta u zrak i usklik, rakija, pivo, mladunče sisara na ražnju i žeravica, još jedan usklik i opet novac, beton, telefon. Ni trunke ljubavi prema narodu, samo prema sebi i znojavoj ženi koja se cereka iz dima duvana i magle pijanstva, ali pre svega prema sebi.

To što neko misli da ako voli zemlju kao materiju i slavne vladare kao istoriju, tako voli Srbiju, taj je izopačeni nekrofil čije ideje prave mrtvu materiju zatrpanom, a Srbiju istorijski nesposobnom. Taj je nezreli kreten ili lopuža, kukavica, psihopata, ubica, a često indiskretni prostak nove buržoazije - doktor nauka, vlasnik i osnivač, vođa traljave kolone koja se odaziva na "braćo i sestre".

Srbija je lepa zemlja, plodna i puna izvora pitke vode, ravna i brdovita, vetrovita, ali zapuštena i olinjala kao pas lutalica, kojeg niko ne voli, ili ga voli iz sažaljenja i na kratko, u prolazu.

Srbija takva crkava.


Ovo je lično mišljenje jednog profesora srpske književnosti i jezika, bibliotekara, roditelja - iskazano i ispisano bez namere da temeljim patriotizam, već da pokažem i počnem guljenje masnog patosa po kom se valja moj narod, slovenskog porekla i srpskog opredeljenja.

Upečatljiv i univerzalan REALIZAM Azije 2/2

Od roditelja do dece, najkraći ali i najsloženiji put umetničkog realizma u azijskom filmu, podrazumeva posebnost u pripovedanju (Kijarostami), iskrenost bez imalo stida (Verašetakul) i osobitost u raskošnom stilu (Erdem)

U filmu Apičatponga Verašetakula SINDROMI I STOLEĆE (Sang Sattawat, p. Tajland, Austrija, Francuska, 2006) ima jedna mračna cev koja usisava život i upravo ona me podseća da njegov realizam prelazi granicu fikcije, ali tek pomalo, dovoljno da bolje shvatimo svoju prošlost i svoju smrt, pa tako i sebe same. Ovaj film je nastao kao priča o Verašetakulovim roditeljima, njihovom poznanstvu i ljubavi, a autor se daleko od intimnih ličnih doživljaja, izuzetne porodične istorije i jezivog nacionalnog stradanja nije odmakao ni u svom najpoznatijem filmu UJAK BUNMI KOJI SE SEĆA SVOJIH PROŠLIH ŽIVOTA (Pame d'or 2010). Ipak, on zahteva istraživanje i trud od publike, nagrađujući je za to svojim smislenim i nezaboravnim poukama... ne porukama, mislim, da porukama, ali pre svega - poukama!

Sindromi i stoleće, film posvećen civilizaciji kada ona nestane

Ako postavite pitanje, na primer ovako "Da li u savremenom svetskom filmu postoji stvaralac koji će mi ispričati priču, a na kraju tog pripovedanja me zbunjenog ili uplašenog nežno pomilovati po glavi i pokriti toplim ćebencetom?" - odgovoriću vam: "Da, postoji. Zove se Abas Kijarostami i tri priče koje obavezno treba saslušati, videti, osetiti - kako ih on priča su: GDE JE KUĆA MOGA DRUGA, KROZ MASLINJAKE i UKUS TREŠANJA." Svojim poslednjim filmom, realistiku svojih teheranskih novela preneo je u okolinu Firence i načinio važnu lekciju svim evropskim muškarcima koji se smatraju modernim i važnim u društvu - OVERENA KOPIJA (Copie conforme, p. Francuska, Iran, Italija, 2010)

Kroz maslinjake, kroz reči i slike, kroz ljude i predele...

... i onda stigneš na granicu Azije, pred Evropu, i sve više priča počinje da liči na tebe i tvoje evropsko, i diskretno, i šarmantno, a buržoasko, pa onda pogledaš Beş vakit (Vreme i vetrovi, 2006) Turčina Rehe Erdema i shvatiš da su sva deca ista, da su deca deca, najbolje priče kako na ovom svetu tako i na filmu, pa završiš putovanje - bilo gde, a k'o kod kuće - pronalazeći dete u sebi.

Neizbrisivo sećanje pred vremenom i vetrovima

BTW. Roditeljima posvećujem prošlost, deci budućnost, a sebe ostavljam sadašnjosti, pa kad gledam filmove - tražim sva tri i još tri, da bude devet, deset, dvadeset... Da se u filmu okupimo svi, što je u stvarnosti nemoguće.

Upečatljiv i univerzalan REALIZAM Azije 1/2

Dugo i istrajno je građen realizam u azijskim filmovima, i proćiće još mnogo festivala dok svetska publika ne shvati kolika je vrednost ovog grandioznog povratka suštini filmske umetnosti, a to je - prijateljska poruka čoveku da bude samo čovek

Japanski scenarista i reditelj Sion Sono, globalno proslavljen nakon četvoročasovne sage o odrastanju i stasavanju jednog mladića iz vrlo nesređene i šablonski nesrećne porodice (Love Exposure, 2008), prvi je snimio film o nacionalnoj katastrofi i iste godine kada se katastrofa dogodila prikazao ga na Mostri (Himizu, 2011). Autorski pečat njegovih dela jeste požrtvovan u samo jednom cilju - slaviti trunke boljeg čovečanstva, nakon raskrinkanog mnoštva slabosti u sebi samom, malom i zaboravljenom.

Film o ljubavi pod cunamijem (Himizu, 2011)

Hong Sang-soo, autor iz Južne Koreje, već više od dve decenije snima po dva, u poslednje vreme čak i tri filma godišnje. Priča o običnim ljudima, često iz sveta filma ili literature, sklonim impulsivnim ljubavnim vezama i alkoholu. Njihovi dijalozi su dugi, a odluke ishritrene i nepredvidljive, često sa neočekivanim posledicama, ali bez katastrofalnih ishoda, uglavnom jak i brzoprolazan bol. To je sve što Sang soo ima da ponudi, ali to čini stalno, uporno i dosledno.

Hong Sang-soo (Noć i dan, 2008)

Kineski dokumentarni filmovi LAST TRAIN HOME (Lixin Fen, 2009) i DISORDER (Huang Weikai, 2009) prikazuju zapanjujuće slike o stvarnosti najmnogoljudnije i najproduktivnije imperije koja je ikad postojala na našoj planeti. Prvi priča o neumornim radnicima koji iz velikih gradova po nekoliko sedmica putuju kući za praznik, a tamo, u selima čekaju ih roditelji i deca. Putovanje vozom traje mnogo duže nego susret s porodicom. Drugi film ispunjavaju prizori s prometnog i haotičnog bulevara u jednom nezadrživom velegradu (bliska i srodna dinamika sveta, poput onih Vertova iz 20-ih ili Ruttmana iz 30-ih godina XX stoleća).

Slika sa kineskog bulevara - RASULO (Disorder)

Nastaviće se.

L'Éducation sentimentale (1869) de Gustave Flaubert

TOUTES LES NUITS (Svake noći, Francuska 2001) film inspirisan romanom Gistava Flobera "Sentimentalno vaspitanje" po scenariju i u režiji Eugène Greena

Poslednji roman, intimno priznanje i prizivanje mladosti francuskog književnika Flobera zapravo je bio početak inspiracije Ežena Grina da iskreno iskaže univerzalnu priču o odrastanju i sazrevanju u burnim vremenima revolucija i drastičnih društvenih promena.

Stil je sklon realističkom, jednostavne, ali pomno i pedantno koncipirane slike formiraju filmsku novelu o spletu težnji i zabluda dvojice prijatelja koji sa obala mirnog i bistrog jezera, gde su se kao dečaci kupali goli, odu pred talase burnih mora i okeana, te postanu izgubljeni, kako jedan za drugog, tako i za sebe same.

Isto važi za knjigu, kao i za film - uvek je kasno, kad god da ste je čitali ili gledali, uvek je kasno... jer zablude mladosti svakako terete starost novom glavoboljom. Zato ako vam je vaše cenjeno i sentimentalno vaspitanje bilo lek u mladosti, onda će Floberovo "Sentimentalno vaspitanje" biti lek u starosti.

BTW: U filmu MANHATTAN (USA, 1979) lik kojeg tumači Woody Allen pominje ovaj roman kao mogući odgovor na pitanje "Why is life worth living?"

Temeljno proučavanje karaktera