Uspomene iz zlatnog stoleća filma

Film THE ARTIST (Francuska, Belgija, Sjedinjene države, 2011) reditelja Michela Hazanaviciusa je melodrama koja zatvara veličanstven krug istorije kinematografije, vraćajući nadu da će ostvarenja, kao nekad - biti jednostavnija, a pre svega posvećena priči i lišena tehnoloških perverzija.

Jean Dujardin nominovan je za Oskara za najbolju glavnu ulogu

Velika je zabluda da život može teći ujednačeno. Neće teći ni stalno uzlazno, niti silazno. Život će ustvari, uvek vijugati, gore-dole, levo-desno, napred-nazad i tako proći, čak i onaj nalik bajkovitom, filmskom. Zato se ovoj zabludi valja otrgnuti na vreme i biti smiren pred nadolazećim izazovima i živeti punim životom.

Upravo je u takav preokret, kako u poslu, tako i u životu, nespreman i sam upao glavni junak "Umetnika"- popularni glumac nemih filmova krajem dvadesetih godina XX stoleća. To je formiralo glavnu strukturu priče o modernom zanatu u kom "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane". Ipak, tu priču uzbudljivom ne čini njen tok, jer je predvidljiv, s namerom učinjen predvidljivim, već je uzbudljivom čini ona iskonska želja da se vidi kraj, da se preživi sve do konca storije naslovnog lika i vernog mu psa.

Pri tom, film je sačinjen od apoteoza remek delima svetske kinematografije - od Lubitscha i von Stroheima, pa Wilderovim "Bulevarom sumraka" do Orsonovog "Građanina Kejna" i de Sikinog "Umberta D", a sve kroz stare žurnale i restlove zaboravljenih filmova. Zbog tog postupka, filmskim znalci i sladokusci će uživati u prisećanju i prepoznavanju, a laici u zabavi, a svi u inspiraciji kao konačnom cilju umetnika i umetnosti.

Umetnik prošlog stoleća dobio je čistu i jasnu definiciju, kako je živeo i kako stvarao nekad, ali i solidnu uvertiru kako bi trebalo da stvara u narednom stoleću.

BTW. Ovo je moj favorit za Oskara produkciji, režiji i kameri, a nominovan je i za glavne uloge, montažu, originalnu muziku, scenografiju, kostime i originalni scenario.

Poslanica srpskoj stoki (2009)

Čoveku nadomak očajanju, preostane kao spasenje, da čini ono što ume, ili što misli da ume – najbolje. Meni po takvom opredeljenju preostaje da pišem i rečima sebi vraćam nadu u ljude koji će se osvrnuti, setiti, opametiti, jednom ili nikad.

Priznanju da je humanost vrlina posrnula, mnogi samo nemo klimaju, a pogledom u stranu skrivaju svoj nemoć i kukavičluk. Nisam stvoren da celivam, niti da četujem, nisam plaćao da bih se učlanjivao i nisam sledbenik, već čovek koji u zabludama gušeći se – za dahom istine bistre – otima se i traje, živi.

Dah za dahom, okovan, dan za danom, sputan, ali nemiran, pa tako od praznika do praznine, među prijateljima, napaćenima, i među stokom uteranom, utorenom, i zverinjem zastrašenom.

Ej, stoko, hrišćanska, stoko srpska, po livadama zaboravljena, odlutala, zabludela, stani, stoko. Stani, brate, stani, sestro. Stani i priznaj da beše isto u klinici i klanici, priznaj da si ostrigana televizijama, mrežama, porukama, i da su ovi veliki izumi prošlog veka već iskvareni mamiparama ovog, priznaj da su pokolenja neobrazovanija nego što su ikad bila, priznaj jer ti reality seljačina drka u nedeljnu večeru, a novi fašisti utabavaju uspomene, koje su tate njihove izgazile. Priznaj, pa se ritni, otmi se i razularen sruši trule tarabe i torove. Ne, nikog drugog radi, već sebe radi.

Sad! Udahni duboko kao što davno nisi udahnuo, sad, sad, priznaj da ne znaš šta ćeš od sebe, jer ne znaš šta ćeš pre, priznaj, nikom do sebi priznaj šta si uradio juče, kada si nekom pomogao, kada si nekog spasao, priznaj. Kada si knjigu pročitao? Priznaj da više gledaš u ekrane, nego u nebo, nego u ljude, priznaj kada si se preispitivao, dugo i duboko. Priznaj da više veruješ u vanzemaljace, nego u svece, i ideš lekarima, a ne popovima, zato što si čovek, a ne stoka. Priznaj da ne znaš iz koje pesme su stihovi „Kosu reže da vinograd veže“, priznaj da ne znaš tečno i tačno da ispričaš istoriju svog naroda, bar pola sata, ako te dete tvoje pita. Priznaj da ne znaš celu himnu. Ni azbuku, naročito pri kraju. Priznaj da ne smeš na Kosovo. Pa, kakav si ti to onda Srbin? Prazan? Samozvan? Nikakav. Ti si marva! Prvo treba čovek biti, na nogama stajati, znati ljude prepoznati, govoriti, učiniti, ne kliktati, busati se, vijoriti, ne, ne, priznati, treba priznati, od priznanja državu, a ne štalu, stvarati, i raditi, treba raditi.

Možda grešim… ah, to bi bilo divno, da grešim i da u toj zabludi istrunem i raspadnem se, zaboravljen kao svaki koji greši. Moje je da kažem, da tražim, pre nego što nestanem, moje je da brinem i pokažem, jer recept što od raje i naroda stolećima stoku spravlja – istrajava, dok molitva u džepovima završava.

Priznajem sebi koliko sam sin, da bih znao koliko sam otac. Pre dve sedmice sam kazao svojoj majci u bolnici, pred operaciju, da je sudbina jednostavna i obična priča, pa ako si ti mnogim ljudima dobro učinio, borio se, onda će se ljudi dobrim na tebe osvrnuti, tebi pružiti ruku, pomoći. Sad je moja majka bolesnija nego što je ikad bila, a ja mogu samo da pišem i pišući se molim, ne bogu, nego dobrim ljudima, jer dobri su ljudi jedini bog u kog verujem. Dobri će ljudi veće čudo napraviti, nego što „sveti duh“ i zamisliti može. To priznajem, svojoj majci i svojoj deci, i od svoje dece bogove stvaram sebi, a dobre ljude celom svetu.

Njoj je bolje, ali još visi, i ne sme da misli, već da se bori i ljudima da ruke pruža, pa zato ja joj mislim – da svetliji biva onaj što iz mrkle senke svog bola uzdigne se, taj ozaruje nadanjem decu svoju i decu svoje dece, da pobeđuješ svakim dostignućem, nadljudskim trudom i čistom savešću.

U saznanju priznajem – da prošlosti je nebrojeno, sadašnjost jedna, a budućnost nula. I moram živeti kao da budućnost ne postoji kako bih je stvarao, iznenađen koliko mogu da podnesem i stvaram, i izdržim neumoran, izdržim da boleće, izdržim da trajaće, izdržim da uminuće, izdržim da proćiće, i da izdržim jer sam veran sužanj raskošnom znanju sviju predaka. Ili, lirski, smireno, čekam blagi vetar u jedrima pod Suncem, a pogled u daljinu pružam, nad talasima, zagrljen s dobrim ljudima, i plovimo na divnom belom brodu ka mirnoj pučini ili ponoru, ka ostrvu što naseljeno biće i trajaće, doveka ili kratko, ali trajaće.

Ti, stoko, priznaj, molim te, priznaj da te i juče tištalo ono što te tišti danas, još jače te stiska, priznaj. Priznaj da te teraju, i nateraju, kao stoku, ne čoveka. Čoveku kažu, dokažu, ne teraju ga, ne navode ga na vodu, već mu put do izvora pokažu, priznaj, stoko, agoniju skore prošlosti, priznaj je celom Svetu … da stoji upozorenje na rođene lopove, očajne drogeraše, brutalne ubice, pijane lažove i druge sebične duše i nakaze koje su marširale protiv žena i staraca, protiv bolesnih, nevinih, ali kroz našu tišinu i slepilo. Nakon krvopijućeg hodočašća, kukavice su došle ovamo, među nas, a mi smo i dalje bili uplašeni, zbunjeni i bili takvima štit čvrsti. Priznaj zarad sećanja na žrtve, zarad večnog bekstva optuženih i zarad budućeg života naše dece. Priznaj, molim te, priznaj, bilo i ne ponovilo se. Pred odjekom klekni, ali kao čovek, a ne kao stoka!

I desetarački: što je više pitomi’ hajvana, trebaće jim grlatih čobana, da ćeraju tovar niza stranu, kojom gazda prosipo je ’ranu. Ujarmljena trgovinskim lancima, izmužena dugovima i ambisu priterana, živina je to poplašena što smerno gazi stazom oko džipa parkiranog na trotoar svakodnevice. Pognute glave, obilazi kljuse svetinju metalikoljublja, a besom čoveka glas guši i … marš tamo, s ostalima. Trebaju ti kajle zlatne, da ti zveče, pa ključevi gvozdenih mašina, eh, jednu za sebe želiš, priznaj – i to je baš lepo, da uživaš u brzini i silini, moćan da budeš, gas da stisneš, ali ne da stigneš, već od blata da utekneš. Lako je po betonu poskakivati, iz gliba treba noge čupati. Avaj, svežnjevi novaca i ključeva ti niti oko prstiju smrsili, pa ćeš, možda… baš me briga… slast goniča osetiti, da kad drekneš u telefon sred kafane, kroz keženje krezubih, neobrijanih, kroz dim duvana i maligana – nekakvo divljenje probuditi, ali svest nikad – a ućutkaćeš majku jagnjadi svoje, hoćeš, a zvala te je da se domu vratiš, baš kad dočekao si gazda da budeš, ti, ti da zagrmiš i zatreseš, ti, zver, da proćerdaš, i ti, ti, dok se okreneš – da ispustiš. Ispustiš mladunče svoje među stado stadiona, dokoličarenja, pustog lutanja. Umirivali su ga televizori, kompjuteri, hipnotisale šarene tačke u mnoštvu, u nastavcima, u tabletama i praškovima, tovljeno je energiziranim laserima i izgriženo plavim zubima, izveštačeno profilima. Ne znaš! A džeparci mu praporci! Pojma nemaš, jer si žurio, govnima i puterima se premazivao, udvoričkim klimanjima sakatio i preračunavao, ženke si masne balavio, lajao i režao, kukao, cupkao, s lanca se čupao i prekardašio.

Lepo sam ti govorio, priznaj, priznaj, a sad teškim očajem strovaljen grabiš pepeo knjiga nepročitanih, volovskom rikom za praštanjem vapiš, a žicom zarđalom glava ti kroz uši vezana, da ti struže mozak razbibrigom zagnojen, i da te na njoj, sporo, kroz blato natopljeno crnom krvlju – dželat odvuče, do ilovače.

Neću da te žalim, jer sažaljenje je truljenje, a sećanje, spominjanje, zlatne ruke i čist obraz, neumorno ljudsko delo – to je trajanje i porađanje.

Majko, tu sam, s tobom sam, tvoj sam kao što sam uvek bio, mirno sklopi oči i nadaj se buđenju, voljena moja, sanjaj unuke, nasmejane i radosne, u tvom krilu golicane … i pospane, ušuškane, od aveti sačuvane, negovane. Pokrivene gustim tkanjem fine vune i bajkama – o dobrim hrabrim ljudima, što su nekad davno plovili na belom brodu do horizonta, i dalje.

U Novom Sadu, 22/30. decembra 2009.

BTW. Majka je umrla 7. februara 2010. godine

Poslanica srpskoj svinji (2010)

"Ja verujem u ljude. U vreme u kome sam ja odrastala verovalo se da su ljudi dobri. Danas počinjemo da verujemo da su ljudi generalno loši i da nema načina da se promene. I zato mnogi misle da ne mogu ništa da promene, pa se sklone, zatvore u svoju kuću i svoj neki svet i ne čine ništa da bi ovo društvo bilo bolje. Ja ne mogu to, ja i dalje nekako verujem da su ljudi dobri i da im treba pomoći da postanu bolji", kazala je glumica Mirjana Karanović primajući nagradu za ljudska prava "Konstantin Veliki" decembra 2010. godine.

Ovako bi išla moja kratka lekcija ili podsetnik srpskoj deci i mladima, umna razbibriga za čitavu jednu godinu svinjarija koje ćemo usvinjiti sebi i drugima, od sada, pa u svih prostih 365 dana 2011. godine. Poslanica je pisana od 27. do 31. decembra 2010. godine i nije upućena nikom do svinjama koje umeju da čitaju...

Svinja spava, svinju mrzi, svinja je gladna, svinja glupo ćuti i svinja beži u svoje blato puno govana, svinja šmrče, svinja hrče. Svinja uživa u pomijama i splačinama, ušima zaklanja malene oči, njuškom grokće i vrcka kratkim repom. Svinja umire skičeći u zoru, okružena nasmejanim, rumenim ljudima sa noževima u rukama ili na pokretnoj traci klanice. Svinju jedu i mljackaju, njene kosti okolo razbacaju pa legnu da spavaju, a hrče kao svinje, jer liče. Svakako, treba se podsetiti na ovom mestu da je DNK, dakle, dezoksiribonukleinska kiselina u ćelijama svinje i čoveka veoma slična, tek sićušne razlike.

Svinjo, sramno prljava i zadrigla, usrana moja svinjo, sestro i brate zadriglo oko sitnih očiju, bićeš uštrojena ili zaklana, kao svinja, bruka i delikatesa od krvi i mesa... Kuš! Za uvo češ biti izvlačena iz brloga, privedena cevima gde odlivaće se krv i mokraća tvoja, skiči, skiči, kad si do sada ćutala, skiči da zaori se - da ćeš crknuti u lokvi, da ćeš cvrčati u masti, da ćeš mlevena i soljena biti, skiči, skiči, svinjo. Niko to ne voli da sluša, a tebi je jedino to preostalo. Da svinjskim kricima zavapiš, kad si već toliko glupo ćutala, jer si na posletku shvatila... ne, ne, ne, ja znam da ti nisi znala, ali vajda slaba, ma nikakva, od toga što ni osetila nisi kad si se iz srpskog čeljadeta, potomka južnoslovenskog putnika i zanesenjaka, plodnog seljaka i bogatog svinjara u svinju preobrazila. Da, da, u svinju što ćuti dok joj muke krate na rate, preko tate, bate i svi dalje što te uhvate, serviraju bljuvotine, stereotipe, mamipare, zamašćene cicvare, šećerleme ... Dovedu te pred pijacu po poslednjoj reči mode i tehnike, da zuriš, uši razmičeš, njuškom na gore mašeš i cupkaš, ali tako nespretna naletiš na balavca koji nema milosti, pa ti kaže:

"A gde si ti, matora, tako neobrijana krenula!? Gluva si? Šta si zinula? Lepo te pitam, gde si tako neobrijana krenula... Kuda? 'Ko sam ja? Ko sam ja da to tebe pitam? Ko sam ja?!' Ja sam gospodar situacije. Ja imam keša kol'ko ti nisi izrmbačila za pola veka! Vidi limuzinu! Snimi gajbu, dupleks, brkata, dupleks! Ništa kreda... Keš. Suvi keš! To sam ja. Keš, bre! Ja sam keš! Kasa je moja, a ti sliniš. Tvoje lice je gadno i dlakavo k'o moje dupe, cmizdriš da ti damo. Moj tata i ja! Tata, partija, omladina, akcija. Ko sam ja, pizda ti materina brkata." ... i da pobegneš u svoj topli, mračni svinjac, da srećna budeš što su te nahranili, napojili i klanje odgodili.

Sećanje je svetlost do spasenja

Tražio sam da na grob mog oca upišu misao iz naslova, a sveštenik (mlad i pomodan) pokušao je da prisutnima na parastosu protumači rečenicu: "Da, to je lepo, ali kroz sećanje na Isusa Hrista i..." NISAM ga prekidao, niti ispravljao, ostavio sam ga u zabludi, prećutao i sačuvao tradicionalnu atmosferu, svetlost svog sećanja i tumačenje simbola.

Tri godine kasnije video sam dokumentarni film Patricia Guzmána NOSTALGIA DE LA LUZ (2010. Nemačka, Čile, Francuska) o moćnim teleskopima u pustinji Atakama, instrumentima za posmatranje kosmičkog beskraja, visoko nad morem i svim grobovima ovog Sveta. Autor je u svojoj vanvremenskoj priči uporedio treperave zvezde i mrtve ljude, sjedinjujući ih u prošlosti i uspomenama, a svetlost kojom titraju usmerio je - na majčine grudi.

Nostalgija za svetlošću: mudar film o zbrkanim emocijama malog čoveka

Tako iz najtamnijeg mraka ove Planete oči astronoma istražuju udaljene galaksije, a oko njih, pod tvrdim peskom i suhom solju - počivaju tela prognanih Indijanaca, lutalica ili rudara, ali i političkih neistomišljenika stradalih u vreme Pinočeove vojne diktature. Zato danas, iza arheologa i istraživača ide grupa upornih starica tražeći belinu kalcijuma. Istog onog kalcijuma od kog jednom behu stvorene zvezde.